STVARANJE PRAVNOG OKVIRA ZA RAZVOJ IKT
Primer regulisanja elektronskog potpisa u ekonomijama
zemalja u razvoju - Autor: Džejms Dempsi, CDT/GIPI izvršni direkgor Centra za demokratiju i tehnologiju i direktor za politiku Globalne inicijative za politiku Interneta (GIPI)
- Prevod sa engleskog: Marija Diklić
- Stručna redaktura: Slobodan Marković, CRI/GIPI
Mnoge zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji žele da učestvuju u globalnoj ekonomiji koja se bazira na informacijama. Ove zemlje shvataju da pravni okvir i politika vlade mogu da igraju važnu ulogu u kočenju ili pomaganju razvoja informacionih i komunikacionih tehnologija (IKT), razvoju onlajn ekonomije i realizaciji e-uprave. Vođenje poslovanja i pružanje usluga e-uprave u globalnom digitalnom okruženju pokreće važna pitanja zakonske validnosti elektronskih dokumenata i složena pitanja izgradnje poverenja i utvrđivanja identiteta. Vladini i politički eksperti upustili su se u borbu za obezbeđivanje sigurnog i pozdanog okruženja za firme i građane koji koriste elektronske transakcije. Jedno od rešenja koje je privuklo značajnu pažnju jeste usvajanje zakona o „elektronskom" ili „digitalnom potpisu".(1) Zakonodavne vlasti mnogih zemlja, koje teže promovisanju e-trgovine i e-uprave, dale su prioritet donošenju zakona koji stvaraju pravnu osnovu za korišćenje i prihvatanje elektronskih ili digitalnih potpisa. Tokom proteklih pet do sedam godina oko pedeset zemalja usvojilo je zakone ili uredbe o elektronskim ili digitalnim potpisima, dok su sličnu regulativu druge zemlje uzele u razmatranje. (2) Određen broj ovih zakona predviđa uspostavljanje kompleksnih sistema baziranih na „infrastrukturi javnih ključeva" i „sertifikacionim telima", koja bi upravljala tehnologijom za stvaranje digitalnih potpisa baziranim na kriptografiji. Neki zakoni podrazumevaju izdavanje dozvola od strane vlade. Prema drugima, obavezujući će biti samo oni potpisi koji su napravljeni tehnologijama odobrenim od strane vlasti. Usvajanje ovih zakona praćeno je izveštajima, novinskim člancima i vestima koje predviđaju da će pravno regulisanje elektronskog potpisa izvršiti revoluciju u vođenju poslovanja i promovisanju e-trgovine. Jedna od tema ovog teksta jeste da pokaže kako uloga zakona o elektonskom potpisu u praksi ima manji značaj od onoga koji mu je pridavan. (3) To ne implicira da su pitanja izgradnje poverenja i provere identiteta u elektronskom poslovanju manje važni. Naprotiv, tehnologija digitalnog potpisa i drugi elektronski sistemi potvrde identiteta zavređuju pažnju kako razvijenih, tako i zemalja u razvoju. Poenta je da zakonski okviri mogu da ponude samo ograničenu sigurnost i ne mogu automatski stvoriti poverenje u neku tehnologiju. Vrednosti digitalnog potpisa i drugih sistema potvrde identiteta u manjoj meri se baziraju na zakonskim propisima, a više zavise od mogućnosti same tehnologije, izborima napravljenim od strane korisnika i načinima na koje ih firme praktično uključuju u svoje elektronsko poslovanje. Ovaj tekst, dalje, ukazuje da je fokusiranje na elektronski potpis u diskusijama o razvoju e-trgovine i IKT možda stvorilo pogrešnu ideju o prioritetima zakonskih reformi, koje su zaista preko potrebne radi podsticanja razvoja Interneta i e-trgovine. Ovaj tekst podržava pretpostavku da, barem u ranim fazama razvoja, preterano fokusiranje na regulativu o elektronskom potpisu odvlači pažnju od mnogo važnijih pitanja. Još gore, postoji mogućnost da se usvajanjem neadekvatne regulative procesi vezani za izdavanje i upotrebu elektronskih potpisa nepotrebno birokratizuju, što može da sputa razvoj e-trgovine. U tekstu se, takođe, naglašava važnost postepenog pristupa u rešavanju otvorenih pitanja koja se javljaju sa upotrebom elektronskih dokumenata i elektronskih potpisa. Prvo što treba obezbediti u okviru ovog pristupa je uklanjanje zakonskih prepreka za prihvatanje elektronskih dokumenata. Nekon toga, treba dati slobodu firmama da se između sebe dogovaraju o tehničkim standardima za sklapanje elektronskih ugovora. Na posletku, vlade u okviru projekata e-uprave mogu da eksperimentišu sa sistemima za potvrdu elektronskog identiteta građana (uključujući i uvođenje mogućnosti digitalnog potpisivanja). Ipak, vlade bi trebalo da sačekaju sa uspostavljanjem sistema centralizovanog odobravanja određenih tehnologija ili pružalaca usluga u oblasti e-trgovine. Konačno, razmatranje ograničenja regulative elektronskog potpisa otvara prostor za ugrađivanje naučenih lekcija u buduće reforme pravnog okvira, koje bi podržale širenje Interneta kao komponente razvoja. U tom smislu, na prvom mestu je važnost baziranja zakonskih reformi na pažljivim analizama lokalnih potreba i stvarne poslovne prakse, jer čini se da su zakoni o elektronskom potpisu ponekad predlagani bez prethodne procene realnih zakonskih i drugih ograničavajućih faktora razvoja i upotrebe IKT. Na drugom mestu, iskustvo sa pravnim regulisanjem digitalnog potpisa potvrdilo je da bi težnje za zakonskom reformom, u nameri da se pomogne razvoj IKT, trebalo da kao prioritet postave osnovnu liberalizaciju u sektoru telekomunikacija, pojednostavljivanje procesa izdavanja dozvola, podržavanje preduzetništva, transparentnosti, bankarskih zakona, kao i poboljšanje osnovne transportne infrastrukture. Ako se ova pitanja ne razreše, e-trgovina neće moći da napreduje, bez obzira na kvalitet zakona o e-potpisu. Konačno, iskustvo sa regulisanjem elektronskog potpisa u razvijenim, manje razvijenim i zemljama u tranziciji pokazalo je da zakon ne može da stvori nešto što je daleko iznad trenutnog stanja tehnologije ili tržišta. | 
